I. Ah Taj Univerzum, ah Ta Vaseljena…

Ah taj nepregledni prostor prepun stvari kao što su komete, planete, zvezde ili galaksije.  U toj ogromnoj kosmičkoj džungli čovek je imao sreću da se zadesi na jednoj maloj, plavoj i gotovo izvesno najlepšoj planeti Univerzuma pod imenom Zemlja. Planeta Zemlja je započela svoj život pre 4.54[1] milijardi godina. Samo nekih 300 miliona godina kasnije, ne zadugo po formiranju okeana pojavilo se i njegovo veličanstvo: Život. Trenutno mi ne znamo da li je ovo prvo ili možda i jedino pojavljivanje života unutar naše Vaseljene. Možda je i bolje što ne znamo, ali bi smo morali zasigurno da mnogo više cenimo i volimo ono što već imamo. I samu Planetu i čitav Život na njoj.

A taj naš život je nastao od samo jedne i jedine ćelije u vodi. Život iz vode. Život u okeanima. Ova naša prva ćelija života se manje više dosađivala sledećih dve milijarde godine. Ipak za to vreme je bila i vredna, pa je preko najvažnijeg procesa na planeti pod imenom fotosinteza stvorila dovoljno kiseonika koji omogućava pojavu višećelijskih oblika života sve do nas samih ili čoveka. Sa pojavom kiseonika život je počeo da buja i evoluira u približno po trenutnim procenama 8.7 miliona različitih vrsta gde se kao jedna, ali samo jedna broji i naša ljudska vrsta. Sam život u svoj toj raznolikosti se nalazi u stanju večite borbe za opstanak. To se nije promenilo od prvog momenta postanka, osim što se ta napeta situacija, gde se konstantno boriš da preživiš dodatno radikalizovala u sadašnjem trenutku. Zahvaljujući pre svega nama samima ili Čoveku.

Vodeni prostor danas obuhvata oko tri četvrtine naše planete, a u razvoju života najžešća je bila bitka za kopno. To je bila bitka za vazduh obogaćen kiseonikom a pročišćen od ugljen dioksida. Bitka koja je trenutno ponovo tako aktuelna i u svojoj odlučujućoj fazi.

I došle su prve Šume na planeti, sastavljene od džinovskih rastavića visina do 30 metara u zajednici sa džinovskom paprati. Svi živi oblici u to doba su bili džinovskih razmera. U to doba traje i epoha nazvana karbona. Smrtno ozbiljni protivnik karbon je i danas ne samo sve jači već i podjednako štetan i smrtonosan. A svaki rat ili bitka u kojoj potcenite jakog protivnika je unapred izgubljena u svom konačnom ishodištu.

Nekih sto miliona godina kasnije pojavljuju se i prvi četinari, a sa njima i prve Četinarske Šume. Dakle značajno pre pojave prvog čoveka. Četinarske Šume se potpuno razvijaju tokom ere sekundara završene nešto pre 65 miliona godina.

Vladari naše planete u to doba su bile divne životinje pod imenom Dinosaurusi. Naši Dinosaurusi su obožavali da trčkaraju diljem naše planete. Zahvaljujući našim Četinarskim Šumama oni su tako mogli da prilikom tog svog trčkaranja udišu najlepši vazduh tog doba i to vazduh pročišćen od karbona. Što ima više kiseonika, vegetacija je sve bujnija a životinje veće rastom. Tako su i naši Dinosaurusi bili džinovskog rasta, gde bi i naši današnji slonovi morali da spašavaju živu glavu prilikom njihovog igranja.

I pored ove fenomenalne ugodnosti lepog vazduha, Dinosaurusi su ili izumrli ili nestali sa naše Planete  pod ni do dana današnjeg potpuno razjašnjenim okolnostima!?! Da li je stvarno došao taj strašni usud džinovske komete ili su vladari naše planete prosto odlučili da istraže taj Univerzum i odu ili odlete? Pa zar svi?:{{{.

Daleko posle naših Šuma i Dinosaurusa pojavio se novi vladar na planeti pod imenom Čovek. Prvobitni. Vremenski, sve to opet jako približno, pre najviše dva miliona godina. Negde u to vreme se pojavljuju i prve Listopadne Šume sastavljene od hrastova, bukvi i drugog drveća.

Tako dugi vremenski period postojanja Četinarskih Šuma nam govori da su one uspele da se prilagode nebrojenim promenama životnih uslova na planeti, a koje su znale da budu i te kako radikalne i… Opstanu! Dinosaurusi nisu! Čovek?

Šume su tako, jedna izuzetno značajna i vitalna forma Života na našoj planeti.

I najkorisnija u toj bici svih bitaka (ratu) koju smo pomenuli. Da podsetimo:

Bitka za Život!

Šume se danas prostiru na jednoj trećini kopnenog dela planete Zemlje.

Od toga opet približno po trećina pripada Severnim borealnim[2] šumama i Tropskim šumama ili prašumama. Sibirska tajga je najveća Severna šuma i to skoro duplo veća od najveće prašume na svetu Amazonske kišne šume. Tropske ili kišne šume odlikuje jedna od najvećih bio-diversifikacija života na svetu sa velikim brojem različitih, često i autohtonih biljnih i životinjskih vrsta unutar tog prostora. Preostali deo šumskih prostranstava čine Mediteranske Šume, Šume umerenog pojasa i Šume drvenaste Savane.

Četinari su dobili ime po svom igličastom lišću ili četinama. Njihova velika privlačnost proizilazi iz činjenice da se radi o drveću koje je večno zeleno ili zimzeleno. Tako svi mi možemo (na veliku žalost bez Dinosaurusa) da tokom čitave godine udišemo najzdraviji vazduh, ali i da uživamo u njihovoj punoj lepoti u večno zelenoj četinastoj odori. Svi četinari obožavaju Sunce i svetlost dok istovremeno izuzetno dobro podnose niske temperature. Jako su otporni na različite uslove.

Interesantno je da Kišne Šume zauzimaju 1300 miliona hektara što je blaga prednost nad Severnim Šumama koje pokrivaju nekih 1277 miliona hektara. Zahvaljujući tome ali i bujnijoj i raznovrsnijoj vegetaciji ukupni energetski izlaz Kišnih Šuma je nešto veći od izlaza Severnih Šuma. Ali, Severne Šume su pre Kišnih Šuma, najbolji živi kopneni neutralizator štetnih karbonskih emisija na planeti Zemlji. Najveći neutralizator inače su okeani, ali oni nisu kao Šume živi organizam. Ukoliko bi recimo i ne daj Bože, nekom velikom tragedijom, nestale sve Četinarske Šume, verovatno da bi i svi mi nestali. Nestao bi Čovek. Teško da bi i majmuni preživeli. Možda jedino bakterije. Ona jedna i jedina ćelija pomenuta na početku, taj nukleus i prapočetak sveopštog Života je zapravo bila samo jedna , jel’te najobičnija „prosta“ bakterija. I ako iko preživi, preživeće ta ista bakterija.

Unutar ogromnog carstva biljaka, četinari pripadaju diviziji Pinophyta sa samo jednom klasom: Pinopsida i preko 650 različitih vrsta podeljenih u sedam porodica ili familija. Mi ćemo na ovom mestu izdvojiti porodicu Pinaceae koja broji oko 250 različitih vrsta. Sledi priča o njihovom rodu Pinus ili Borovima.

II. Dah Borovih Šuma

U rodu Borova (Pinus) trenutno imamo klasifikovano 126 različitih vrsta, gde je svaka vrsta priča za sebe. U kontinentalnom brdsko-planinskom delu Evrope, nama najbliže su Crni Bor (Pinus nigra), Beli Bor (Pinus sylvestris) i recimo Planinski Bor (Pinus mugo).

Od svih četinara Borovi su nekako najpripremljeniji za hladnu klimu, niske temperature i planinske uslove. Sve četinare odlikuje smola, njihova životna tečnost koja ih štiti od niskih temperatura, ali i bolesti. Kod Borova je izgleda ta smola gusta kao pčelinji šumski med. Koliko su ovo veličanstvena, monumentalna drva, govori i sledeći podatak. Naime pojedine vrste Borova mogu da prežive i u temperaturnom opsegu od približno -50 do +50 stepeni Celzijusa, ili temperaturnu razliku od neverovatnih sto stepeni Celzijusa. Iako ima puno vrsta Života, što biljaka što životinja, ovu sposobnost preživljavanja ima retko koja.

Recimo da Planinski Bor može da raste na impozantnih 2700 metara nadmorske visine i to bukvalno na golim planinskim stenama. Ko je od nas ljudi imao prilika da sedne na neki kamen na toj visini, može da ima sasvim dobru predstavu koliko je recimo Bor jedno jako i izdržljivo drvo, kad eto uspeva da preživi pod takvim uslovima. Usput, ovaj naš Planinski Bor je i mali rastom, samo do šest metara u svom naponu. Radi poređenja, Crni  Bor (ili Austrijski Bor) uspeva na nadmorskoj visini do 2000 metara, i raste u visinu do 55 metara. Pojedine vrste Borova rastu i do 80 metara, pa se zato naš Planinski Bor još naziva i Patuljasti Bor.

Vidimo tako, da prirodna staništa Borova uglavnom pripadaju Severnoj hemisferi naše planete ili prostoru Severnih Šuma od Sibira do Kanade. Na našu sreću Borovi se isto tako lepo osećaju i u Evropi.

Dodajmo uz to i sposobnost Bora da živi unutar gotovo svake kategorije zemlje, što alkalne, neutralne ili kisele, što „siromašne“ mineralima. Ni dugi sušni periodi nisu najveći problem. Sve ovo vodi i jednoj važnoj činjenici da su Borovi u stanju da prežive i u gradskom, urbanom okruženju.

Samo ne pored industrijskih postrojenja. Njih ne vole!

Zahvaljujući ovakvim sposobnostima Borovi se često koriste kao pionirska vrsta u pošumljavanju goleti, ali i za stabilizaciju kosih terena.

Pojedine vrste Borova dostižu životni vek i do hiljadu godina ili jedan milenijum. Najstarije drvo na svetu je tako Drevni Bor (Pinus longaeva) pod imenom „Great Basin Bristlecone“ star neverovatnih 4700 godina ili bezmalo pet milenijuma. Da sve bude lepše, procenjeno je da će ovaj Bor moći da uživa u životu još jedan ceo milenijum. Ovaj srećni primerak Života inače pripada drevnoj „Bristlecone Borovoj Šumi“ lociranoj visoko na Belim planinama istočne Kalifornije.

Najstariji Bor u Srbiji je Crni Bor na Kamenoj Gori. Njegova starost je procenjena na približno 500 godina ili pola milenijuma. Mi ga nazivamo još i našim Svetim Borom, jer Bor kao drvo to i jeste: „Sveto Drvo“. Istočni Beli Bor, se da pomenemo i to naziva „Drvetom Mira“.

Na slici levo najstariji Bor u Srbiji, a desno na svetu.

Radi poređenja najnovija naučna istraživanja nam govore da maksimalni životni vek čoveka pod povoljnim uslovima iznosi 110 do 115 godina.

Vrlo važno na ovom mestu je da vidimo šta znače ti povoljni uslovi pod kojima se tako dugo živi, kako za Bor, tako i za Čoveka, jer su identični?

Ovi povoljni uslovi označavaju optimalnu kombinaciju tri elementa: vazduha, vode i hrane, koji moraju da budu „zdravi“, prirodni, čisti, bez hemikalija i ostalih supstanci opasnih po zdravlje čoveka.

Tako da ako stavite, bilo Bor, bilo čoveka da živi pored recimo naftne rafinerije, gde je vazduh sve samo ne „zdrav“, onda oni sigurno neće živeti prethodno navedene maksimume. Videli smo da Borovi na primer obožavaju čisti planinski vazduh, koji je u isto vreme najzdraviji i za samog čoveka.

Zanimljivo da u Rusiji postoji jedna autohtona, specifična i jako zanimljiva vrsta Borova ili Pinus sibirica. Tamošnji stanovnici ovo drvo još nazivaju i Sibirskim Kedrom. Malene su razlike između Bora i Kedra, al’ su drugog roda. Kao specifičnost ovog Bora recimo da ima plodove (orahe) koji se mogu izvorno jesti bez ikakvih opasnosti po naše zdravlje, čak što više koristeći mu. Kolaju tako legende ili priče o tome da je Raspućin, kontraverzni Rus dalekog Severa jeo njegove orahe. Sibirski Bor je inače drvo koje uspeva na krajnjem severu Severne Hemisfere naše planete, dakle u regionu sa najniže izmerenim temperaturama. Ta najniža temperatura iznosi celih 89.2 stepena Celzijusa, ali naravno u minusu i merena na krajnjem severu Planete.

Ipak od svih darova koje nam pružaju biljke, drveće i šume čist vazduh je nekako najvažniji ali i najočigledniji. Jer svaki trenutak našeg Života ispunjen je vazduhom. U dahu pričamo ili pevamo. Za svaki dah vazduha se posebno borimo kada smo umorni ili bolesni.

A najbolji dah koji nam Priroda pruža je dah Borovih Šuma.

Sam Bor je sav meden. Videli smo da ovaj med ili smola teče njegovim venama i da se nalazi u svakom njegovom delu od kore do četina. Jedinstven je taj miris „borovine“. Blagodetni, medicinski učinak Borova na vazduh koji udišemo bio je primećen i zabeležen od strane Nemačkih naučnika i lekara u njihovim istraživanjima. Pošto su Alpi, jedan od regiona prirodnog areala Borova sa čistim planinskim vazduhom, onda su tamo građene i bolnice i sanatorijumi za lečenje najtežih plućnih bolesti čoveka, između ostalih i tuberkuloze. To su naravno oni trenuci u životu čoveka, kada mu je najpotrebniji zdrav i čist vazduh. Naravno čovek bi trebalo uvek da može da uživa u zdravom vazduhu i kad nije bolestan, čak na protiv.

Kao zaključak vidimo da Borove Šume kako zbog svog pozitivnog uticaja na zdravlje čoveka, tako i zbog svojih izuzetnih sposobnosti da prežive u izuzetno teškim uslovima moraju da budu strateški izbor prilikom svih planova pošumljavanja širom sveta. Za ljude u urbanim sredinama mogu i Borovi Šumarci. Omogućimo tako svima nama, ali pre svega našim budućim generacijama da udišu taj medonosno spasonosni Dah Borovih Šuma.

Sledi priča o Kedrovima.

III. Šuma Gospodovih Kedrova

Gospodovo drvo Kedar isto kao i sveto drvo Bor pripada porodici Pinaceae ali je drugog roda. Iz roda Cedrus ili Kedrova. Kedar i Bor, svaki na svoj način predstavljaju dva čudesna jako bliska drveta.

Šuma „Gospodovih Kedrova“ u Libanu, izlistana od strane Ujedinjenih Nacija kao deo Svetskog nasleđa. Arapski „أرز الربّ‎‎“, latinično „Arz ar-Rabb“ sa značenjem „Kedrovi Gospoda“ ili na dalje u tekstu „Šuma Gospodovih Kedrova“.

Gospod ili Bog je ovde samo i uvek Jedan. Libanski Kedar ekskluzivno raste na planini Liban i našao je svoje mesto i na zastavi Libana. Nacionalno drvo.

Kedrovi nemaju kao Borovi puno vrsta, ali svaka koju imaju je u istom trenutku i „najlepša“. Kedar je po mnogo čemu jedinstveno drvo, pa tako za mnoge narode ima gotovo mističnu simboliku i značenje.

Mi ćemo pomenuti Libanski Kedar ili Cedrus libani, Atlanski Kedar ili Cedrus atlantica i Himalajski Kedar ili Cedrus deodara.

Libanski i Atlanski Kedrovi su Mediteranskog tipa i kao takvi vole planine toplijih krajeva sa blažim klimama. Deo su Mediteranskih Šuma koje sa svojih 50 miliona hektara čine sedamdeseti deo ukupnih Šuma na planeti. Po nekim izvorima Libanski Kedar predstavlja najviše pominjanu vrstu drveta zajedno u Starom i Novom Zavetu. To ne treba da čudi jer su Šume Libanskog Kedra štitile grad Jerusalem, kolevku više civilizacija, religija i filozofija.

Prirodno stanište Atlanskog Kedra obuhvata planinske delove regiona Afrike pod imenom Magreb, pretežno u Maroku i Alžiru. Ova vrsta Kedra se većinski klasifikuje kao jedinstvena vrsta, a manjinski kao podvrsta samog Libanskog Kedra.

I Josif Pančić, najčuveniji srpski botaničar i kum Pančićevoj Omorici ili Picea omorika je voleo Kedrove. Njegova Omorika je od roda Picea ili Smreka, roda sa oko 35 vrsta. Tako je po jednom predanju on lično učestvovao u sađenju Atlanskog Kedra u Tolstojevoj ulici u Beogradu. Ovaj Kedar je sada zaštićen od strane države, a pomenuti događaj se vezuje za daleku 1880. godinu.

Himalajski Kedar (Cedrus deodara) je svoj latinski botanički naziv dobio od izvedene reči primarnog liturgijskog jezika Hinduizma, gde ima značenje: „Drvo Bogova“! Ovde su Bogovi u množini.

Kao i kod Bora, dobar učinak Kedra po naše zdravlje se pripisuje svakom njegovom delu, počevši od njegovih četina, preko smole, ulja, do same kore.

Kedar zahvaljujući svojoj smoli može da toleriše temperature do  približno -25, izuzetno do -30 stepeni Celzijusa, dakle traži nešto umerenije temperature u poređenju sa Borovima. Raste u visinu do 40, izuzetno 60 metara.

Kedar je prelepo ornamentalno i ukrasno drvo. Njegova forma, kompletni izgled je uglavnom u obliku strele čiji vrh usmerava naš pogled u pravcu neba i beskonačno otvorenog prostora Univerzuma. Tamo, gde žive i obitavaju „naši“ Bogovi. Ova geometrijska savršenost daje taj božanski karakter i određuje senzibilitet ovog drveta. Kedar nikog ne može da ostavi ravnodušnim. Spomenimo da sa druge strane Bor ima malo više asimetričnosti, individualnosti, pa samim tim i jedan drugačiji senzibilitet, koji opet izaziva sve osim ravnodušnosti. Kao i čovek tako i svako individualno drvo, čak i unutar sopstvene vrste je uvek jedinstveno i ima svoju „dušu“ i specifičnu lepotu.

Najlepša bi tako bila Šuma sastavljena zajedno od Borova i Kedrova jer je blizance uvek nezahvalno razdvajati. Pogotovo ne kad su tako lepi, medeni i izuzetno korisni.

Skulptura razapetog Isusa Hrista na mrtvom Kedru, unutar Šume „Gospodovih Kedrova“ u Libanu.

IV. Umesto kraja

Čovek je imao izuzetnu sreću da u toj kosmičkoj raspodeli stvari i energije dobije jednu prelepu, plavu planetu pogodnu za život. I bi Života. Puno je trebalo vremena da od bakterije dođemo do četinara, a znatno duže do čoveka ili nas samih. Ali mi nismo sami. Mi smo trenutno jedna vrsta koja živi u zajednici (na ograničenom prostoru) sa još 8.7 miliona drugih vrsta Života. Populacija naše vrste trenutno broji oko 8 milijardi ljudi. Svaku od ovih vrsta karakterišu (osim što su žive) emocije i prirodni nagoni, pre svega onaj za opstankom. Veliki broj ovih vrsta može tako i da misli, živi u zajednicama i ima svoj kompleksan socijalni život.

Šuma je primer jedne takve zajednice koju čine drveće, prateće biljke, životinje sa po nekim čovekom kao što je šumar ili šumski rendžer. Prirodni stanari Severnih Šuma su između ostalih medvedi i na žalost sve ređe vukovi, dve fantastične vrste Života.

Energija Univerzuma na našoj planeti je tako prožeta još i sa jedinstvenom energijom Života, za koju trenutno nismo sigurni da li postoji igde u tom beskrajnom prostoru i vremenu.

A sam Život, jedinstven i prelep u svojoj celokupnosti i raznolikosti se odvija u uslovima koji nisu uvek laki ili predvidivi. Na primeru Dinosaurusa videli smo da je tanka linija između opstanka i nestanka. Čovek, kao najrazvijenija vrsta, mora da bude i najodgovorniji za sam opstanak, kako svoj, tako i za opstanak čitavog Života na planeti Zemlji.

A resursi planete su ne samo ograničeni, već i iscrpivi i većinom neobnovljivi. Sama planeta je zagađena fosilnim gorivima i plastikom. Svaki njen kutak. A pustinja nikad više. Dvanaesti deo površine naše planete se trenutno nalazi pod Šumama. Šume su garant održavanja jedne jako krhke ravnoteže u Prirodi. Ukoliko u skladu sa dosadašnjim trendom, Čovek zadrži trenutni model ponašanja, budimo sigurni da će ta ravnoteža biti ozbiljno narušena, kao što uostalom već i jeste. U toj narušenoj ravnoteži Čovek će biti prvi ugrožen, sa veoma malom verovatnoćom da će nadživeti bilo bakterije, bilo recimo četinare.

Naše Šume se i dalje nemilosrdno seku, ali još gore, one stvarno gore. Nestaju pred našim očima ta prelepa bića koja su nam udahnula Život.

Videli smo da Šume, počevši od džinovskih rastavića, preko Severnih, pa Listopadnih i Tropskih Šuma postoje već milionima godina sa svom svojom nesmanjenom lepotom.

I tako mora i da ostane, sa nama ili bez nas!