Piše: Dragoslav Krsmanović

"Myth is more individual and expresses life more precisely than does science"

   Carl Gustav Jung

U situaciji rapidne urbanizacije i degradacije životne sredine, savremene eko-organizacije poput Šuma Peva  zastupaju i neretko podsećaju na život u skladu s prirodom. No, degradacija životne sredine baš i nije nešto potpuno novo u istoriji čovečanstva. Ako  malo pažljivije analiziramo mitove, videćemo da  neki od njih izražavaju strah od  i upozoravaju na  - degradaciju životne sredine.

Sledi  primer jednog takvog  mita.

Čuveni  tekst pod naslovom  Harivaṁśa ( autor: Đinasena, 783. n.e.) je takozvani “dodatak”  još slavnijeg epa - Mahābhārata, i možda najrealističniji deo puranskog  ( Purāṇa, sansk. = staro, drevno, istorija) književnog korpusa, u jednom svom delu daje opis tipičnog plemensko-nomadskog načina života tog vremena.

U njemu  nailazimo i na priču o drevnom plemenu Abhira, koji su bili nomadi-stočari . Kao takvi, živeli su  naprosto u zaprežnim kolima i kada bi naišli na oblast s odgovarajućim pašnjacima  za ispašu svojih stočnih krda, tu bi se i nastanili. No, sticajem okolnosti, čitamo dalje, bivaju prinuđeni da i pored odgovarajućeg okruženja, tu oblast napuste. U nešto kasnijoj, nama vremenski bližoj književnosti, nailazimo na opis uzroka za takav njihov pokret a koji bismo danas nazvali sujeverjem. No, ima  i primera uzroka  koje, današnjom terminologijom rečeno, bez sumnje možemo svrstati pod -  uništenje životne sredine.

Evo o čemu se radi. Naime, posle izvesnog vremena, vuci su počeli sve češće da napadaju prvo stoku, potom decu  a na kraju i odrasle članove pomenutog  plemena, da je to  postalo nesnosno.

Razlog: bhukta-känanam - krčenje šuma! Dakle, uništenje prirodnog staništa, te su predatori  morali zalaziti u naseljene  sredine  u  potrazi za hranom.

Za  šta su ondašnji ljudi  koristili drvo?  Manje-više kao  i  danas - neka su prodavana  u gradu, dosta se koristilo za ogrev  ali i za pripremu hrane. No, reklo bi se da je i samo pleme  Abhira, postajalo  sve više sedentarno tj.  stalno nastanjeno,  a ne više nomadsko, te su drvo koristili i za izgradnju domova.

 Čitamo: ghoṣo’yaṁ nagarāyate - "kamp se pretvara u grad"

Tako je stoka,  vremenom, prestajala  da  pase pošto je trava bila prekrivena nečistoćama, od izmeta do kojekakvog otpada. Stoka je morala biti odvođena na ispašu poprilično daleko  od naselja, sve  do nekog koliko-toliko povoljnijeg pašnjaka, ali je mleko  i dalje ostajalo  sve slabijeg kvaliteta i bivalo ga je sve manje.

"Gde smo nekada imali debeo pokrivač  šuma, sada posvuda vidimo samo nebo. Ne samo da nema dovoljno drveća, već je i nedostatak šumske vegetacije za hranu i jelo", beleži pomenuti autor.

Čini se da u kasnijoj puranskoj književnosti, logičnost  priče o degradaciji životne sredine  biva zamenjena klasično  mitskim pričama o čudima i sve  više se govori o prednostima  sedelačkog, “gradskog” načina života.

Svest o šumi kao sastavnom i veoma  bitnim delom tadašnjeg a i sadašnjeg svakodnevnog  života te odgovarajući odnos prema prirodi u celini, takođe je implicitna i u nekim kasnijim pričama poput one o  Kaliji, višeglavoj zmiji-otrovnici koja je živela u reci, no o tome možda neki drugi put.

Sve u svemu, možemo reći da je još tada ta priča o napadima čopora vukova i uništavanju šuma prekomerenim korišćenjem data kao upozorenje budućim naraštajima, ali kao što možemo videti, taj mit nije shvaćen  ozbiljno.

Šuma Peva se nada kako još uvek nije kasno  da se  nešto nauči  iz mitova te da se čovečanstvo ne ozbiljnije, već  ozbiljno posveti  zaštiti životne sredine a naročito zaštiti šuma. Mada je sve manje vremena.