piše: Dragoslav Krsmanović

Nedavno je društvo prijatelja drveća , „Šuma Peva“, organizovalo izložbu likovnih radova dece beogradskih škola do 12 godina, na temu „Dobro Drvo“. Ono što je meni bilo zanimljivo u dečijim radovima je što su deca potpuno svesna da je drvo - živo biće. Na velikom broju radova, drvo je naslikano sa licem – oči, nos, osmeh...Osim toga, drvo nije prikazano samo, već  su deca  pored njega naslikala i ljude, životinje, ptice...dakle u društvu.

Gledajući ih kako s ozbiljnošću „stručnjaka  za drveće“ razgledaju i komentarišu radove svojih vršnjaka , vratio sam se mislima u prošlost, kada sam se, baš u tom uzrastu u kojem su  ovi klinci i klinceze sada, priključio školskoj sekciji gorana.  Posebno se sećam jedne „akcije“, kada smo uparađeni u goranske „uniforme“, baš kao ovi klinci sada s bedževima „prijatelj drveća“ , išli na ozelenjavanje jednog parčeta zemlje blizu naše škole, koje smo nazivali „parkić“. Naravno, to parče zemlje je bilo tek golo poljanče koje nije imalo nikakvu svrhu, ali se naša predsednica, inače nastavnica likovnog ( gle slučajnosti?) dosetila da baš tu napravimo taj „parkić“. U to vreme iako gradska životna sredina , što bi se reklo, nije bilo toliko zagađena kao danas no, mi smo ipak sadili.

Doduše, nije nam bilo baš najjasnije zašto to radimo osim, možda da eto,” bude lepo” ali smo verovali nastavnici likovnog da je to i mnogo važno, što se mnogo godina kasnije ( tj.  danas kada je naš kraj postao pun  automobila, izduvnih gasova, sav u betonu I asfaltu)  ispostavilo kao tačno. Kada u jednoj pesmi,  pesnik kaže – ko nije drvo razumeo prvo pa tek onda sadio, taj nije ništa uradio, on i nije baš sasvim u pravu .Kažem  ‘sasvim’, jer neko ipak mora prvo razumeti drvo, poput naše nastavnice likovnog ili u ovom slučaju - ljudi iz “Šuma Peva”.

Bilo kako bilo, taj „parkić“ je postao svojevrsna i  jedina oaza zelenila u kraju. Sadnice koje smo tada posadili su  opstale i postale su drveće, a ja tada još sasvim mlad, sam “dospeo za njihov hlad” .

Zato mislim da je veoma važna inicijativa koju je povela “Šuma Peva”  animiranjem dece u zaštiti drveća  i organizovanjem prave male “zelene revolucije”. Širom sveta postoje slične inicijative i akcije poput ‘Mera Vrikša’ ( Moje Drvo) u Indiji, gde je organizacija Friends of Vrindavan, uz pomoć  ogranka izvesne japanske kompanije koja je donirala prvih 100 sadnica, sprovela akciju pošumljavanja jednog dela gradske zone, kojoj su se  kasnije pridružili vrtići, škole, pojedinci pa čak i monasi.

 Ono što je zanimljivo je to da je svaka sadnica ponela ime onoga  ko je posadio, tako što je na svaku ogradu  koji štiti sadnicu stavljena pločica sa imenom te osobe jer je tako, osim koristi koje je napravila za sebe, to istovremeno učinila  i za sva druga živa bića. Čemu davanje ličnih imena? Tačan odgovor glasi: da je podseća  na odgovornost koju je prihvatila njenom sadnjom kao prema sebi samom/j.

Naime, mnogima zvuči kao neki lak posao kada “Šuma Peva” na primer, kaže  – mi sadimo drveće. No, obaveza i odgovornost  “Šuma Peva” ili bilo koga ko je posadio ili donirao drvo, se tu ne završava. Te sadnice  treba  redovno posećivati, zalivati, štititi I uopšte brinuti o njima baš kao o sebi ili deci. To je praktično  životna posvećenost.  Zato “Šuma Peva”  treba pomoć , bilo da sadnica nosi naše ime ili ne. Donacija sadnice je svakako dobrodošla ali nije dovoljna. Svaki donator sadnice, na ovaj ili onaj način, treba nastaviti s brigom o njoj. ”Šuma Peva”, ma koliko želela ili se trudila, ne može sve to - sama. Pomozimo im, podelimo obaveze i odgovornost upravo zbog  klinaca s početka teksta, koji će vremenom “dospeti  za taj hlad” .