Pandemija korona virusa i zabrana okupljanja u zatvorenim prostorima koja je usledila potvrdila je i podvukla potrebu za postojanjem parkova i zelenih površina u kojima ljudi mogu da provedu slobodno vreme. Sveopšta situacija straha od pandemije i ekonomske krize izbacila nas je iz tržnih centara u kojima smo provodili vikende pokrivajući sve naše eventualne potrebe (osim za prirodom). Zabrana okupljanja u zatvorenom prostoru izbacila nas je i iz kafana, kafića i klubova, čak i kuće i stanovi postali su rizična mesta na kojima se možemo zaraziti, a ljudi su druželjubiva, društvena bića koja imaju potrebe da se viđaju i razmenjuju sa drugima, tako da je jedino sigurno rešenje izaći napolje.

Svako ko je izašao iz kuće prošlog vikenda u neki obližnji park ili gradsku šumu primetio je mnogo veći broj ljudi nego obično jer su usled pandemije a i potrebe za druženjem usmereni na otvoren prostor. Tako je prošlog vikenda, iako je bilo hladno, u Banjičkoj šumi bila gužva, takva da smo se u nekim trenucima jedva mimoilazili sa drugim ljudima, uz misao: Ova šuma nam je mala.

Beograd se admistrativno prostire na više od tri hiljade dvesta kilometara kvadratnih, dok uži deo grada zauzima površinu od skoro 360 kvadratnih kilometara, prema poslednjem popisu u užem krugu živi preko milion i sto šezdest hiljada stanovnika.  Tih milion i nešto stanovnika ima na raspolaganju 41 park (to bi bilo malo manje od trideset hiljada ljudi na jedan park). Unutargradske šume na prste možemo da izbrojimo (Zvezdraska, Banjička, Topčider, Košutnjak). Iako u nekim delovima Beograda i dalje postoje kuće sa dvorištima to nije dostupno svima i velika većina ljudi živi u stanovima u zgradama. Oni moraju da se zadovolje javnim parkovima i zelenim površinama koji su im na raspolaganju i u blizini.

U Beogradu su u drugoj polovini dvadestog veka planski građena naselja sa visokim soliterima i velikim zelenim površinama, Cerak, Vidikovac, Braće Jerković, Novi Beograd. U drugim, starijim krajevima, bližim samom centru grada uglavnom su bile kuće sa manjim ili većim dvorištima u kojima su bile zelene površine i drveće. Tokom poslednjih dvadest godina ubrzana i neplanska urbanizacija dovela je do totalnog ogoljavanja nekih naselja kada je drveće u pitanju. Na taj način su recimo Vračar, Voždovac i Zvezdara potpuno devastirani. Stanovnici u tim opštinama svedeni su na poneki park (Karađorđev) ili neku gradsku šumicu čiji su rubovi različitim građevinama več načeti (Zvezdarska ili Banjička šuma, Košutnjak, Topčider).

Ljudi koji žive u naseljima sa nedovoljno zelenila, u doba korone s pravom mogu da budu zabrinuti zbog nedostatka javnih površina na otvorenom, jer su u riziku od socijalne izolacija i sa tim povezanim izazovima mentalnog i fizičkog zdravlja. Jednostavnije rečeno: Nemaju gde da izađu napolje.

Da je postojeći broj parkova u našem gradu nedovoljan najbolje se vidi po tome što jedno te isto dečje igralište ujutru koriste mala deca sa roditeljima, popodne školska deca, predveče tinejdžeri i mladi, a uveče pijanci, shodno prekomernoj upotrebi ta igrališta do ujutru budu prepuna đubreta koje jedna eventualna kanta ne može da podnese. O nedostatku zelenih površina takođe govore i školska dvorišta koja uveče i noću služe za šetnju pasa, jer nema dovoljno šetališta za pse u gradu, te su shodno tome prepuna psećeg izmeta i sasušenih četinara (jer pseća mokraća ubija četinare).

Specijalno su ugrožena pojedina naselja koja su izložena savremenoj investitorskoj gradnji koja ne podrazumeva ni kvadrat zelene površine oko zgrade niti ijedno ljudsko drvo (drvo koje raste u zemlji i visoko, za koje treba prostor). Toliko smo ugroženi na Dušanovcu, u široj oblasti Vojvode Stepe, na Zvezdari, na Vračaru, da bi te opštine ozbiljno trebalo da razmisle ne samo o privremenom prestanku izdavanja građevinskih dozvola već i o kupovini pojedinih placeva i pretvaranju u mini zelene površine dok ne bude kasno. Čak se i prekomerno svakodnevno zagađenje u Beogradu može na neki način povezati sa sve manjim brojem gradskog drveća koje ne pripada parkovima i šumama. Verujem da je broj drveća i žbunja posečen u svim tim dvorištima u kojima su nikle sedmospratnice zabetonirane sa svih strana sa ukopanim garažama - petocifren. Čak i da su investitori kako zakon nalaže plaćali za svako drvo koje su sekli, a obično seku nedeljom, čak i da je svako to drvo posađeno, nije posađeno tu gde je posečeno, nego ko zna gde. Ostali smo bez drveća da nas leti hladi a zimi greje i bez zelenih travnatih površina koje mogu da upiju veće kiše, tako da svaka kišica može da izazove poplavu jer nije predviđeno da slivnici upijaju baš svu vodu koja pada.  

Pa čak i u vanrednoj situacji u kojoj se nalazimo osećamo potrebu za zelenilom, i leti i zimi prijatnije je biti u nekom zelenom ambijentu nego na betonu, a sada kada smo, ukoliko želimo da se družimo sa nekim, izbačeni čak i iz svojih stanova - «napolje» je jedino što nam preostaje. A «napolje» nije uska ulica prepuna automobila, ni betonska staza koja vodi do zgrade, niti popločan skver sa drvećem u saksiji – «napolje» je park, drvo, klupa, trava, šuma, ptičice, potočić, gde dete može da se igra i pas da se istrči.

Ono što bi bio prijateljski/humani grad  je grad sa mnogo parkova, još više manjih zelenih površina, dečijih igrališta, igrališta za pse, biciklističkih staza i javnih toaleta. Pored toga, moramo biti u mogućnosti da do tih zelenih površina dođemo i to peške. Ali mnoge ulice koje vode do zelenih površina nemaju trotoare ili su na trotoarima parkirani automobili koji nemaju gde da budu parkirani usled prekomerne neplanske gradnje.

Ključna stvar u promociji mentalnog i fizičkog zdravlja dok god bude trajala epidemija korona virusa a svakako i posle bila bi pružanje pristupa javnim zelenim površinama i parkovima, i (idealno – puste želje) stvaranje novih zelenih površina u opštinama koje su najviše pogođene investitorskom gradnjom. A ko zna, možda ljudi i posle korone neće više želeti da provode vreme u tržnim centrima nego napolju.

Tea Nikolić