Shinrin-Yoku—uranjanje u šumu

Šuma ne osvaja srca ljudi toliko zbog svoje lepote, koliko zbog tog suptilnog nečeg, tog kvaliteta vazduha, tog isparavanja iz starog drveća, koje tako divno menja i obnavlja umoran duh čovekov.—Robert Luis Stevenson 

Među mnogim razlozima za čuvanje onog što je ostalo od naših drevnih šuma, mentalni aspekt je nešto što se izdvaja. Ideja da šume imaju posebno mesto u oblasti opšteg zdravlja, uključujući i sposobnost da osveže umorne, nije nova. Doktori medicine, uključujući i Franklina B. Hjua, pisali su u ranim američkim medicinskim časopisima da šume imaju “veseo i smirućuji uticaj na um, naročito onaj istrošen umnim radom”. Pojedinci govore da su šume idealan prizor za kultivisanje onog što nazivamo transendentalna iskustva – nezaboravni trenuci ekstremne sreće, sklada sa svetom izvan sebe, trenuci koje pojedinci doživljavaju kao izuzetno važne.

Godine  1982, Odsek za šumarstvo japanske vlade je po prvi put predstavio svoj shinrin-yoku plan. Na japanskom shinrin znači šuma, a yoku, iako ima više značenja, ovde se odnosi na akt “uranjanja u nešto,  prožimanja nečim”. Šire, definiše se kao “upijanje atmosfere šume svim svojim čulima”. Ovaj program je započet sa ciljem da se javnost ohrabri da odlazi češće u prirodu, da bukvalno kupa svoj um i telo u zelenilu i da iskoristi mreže šuma u javnom vlasništvu kao način za unapređenje zdravlja. Oko 64 % Japana je prekriveno šumama, tako da postoje brojne mogućnosti za beg iz mega-gradova.

Bez svake sumnje, Japanci su vekovima unazad poštovali terapeutska svojstva prirode - uključujući i drevne šume. Međutim, termin shinrin-yoku je daleko od drevnog. Počeo je kao marketinški termin, koji je osmislio gospodin Tomohide Akijama 1982. godine za vreme svog kratkog  boravka na mestu direktora Japanskog Odseka za šumarstvo. Prvobitni shinrin-yoku plan od pre 30 godina zasnivao se strogo na uvreženoj ideji da bi provođenje vremena u prirodi, naročito u gustim i raskošnim japanskim šumama, godilo umu i telu. To se promenilo 1990. Godine kada je profesora Jošifumu Mijazakija sa Chiba Univerziteta pratila filmska ekipa japanske nacionalne televizije dok je vršio malo istraživanje u predivnim šumama Jakušime. To je bio test za shinrin-yoku, i nacionalna televizija je želela da bude prisutna. Jakušima je izabrana jer je ona dom najčuvenijim japanskim šumama. Ova oblast sadrži neke od najneiskvarenijih šuma u Japanu, uključujući i šume kedra starije od hiljadu godina. Mijazaki je zaključio da je nivo fizičke aktivnosti (40 minuta hodanja) u kedrovoj šumi u odnosu na istu takvu obavljenu u zatvorenom prostoru ili u laboratoriji povezana sa povećanim osećanjem dobrog raspoloženja i energije. Samo po sebi, ovo teško da je veliko otkriće, ali on je subjektivne izveštaje potkrepio dokazima za niži nivo hormona stresa, kortizola, kod ispitanika koji su šetali šumom u odnosu na one koji su šetali po laboratoriji. To je bila prva naznaka da šetnja šumom nije isto što i šetnja po nekom drugom okruženju. 

Od tada, mnogi univerzitetski i vladini istraživači su sarađivali na detaljnijim istraživanjima, uključujući i projekte evaluacije fizioloških markera ispitanika koji su provodili vreme u šumama. Istraživački tim sa Chiba Univerziteta, iz Centra za životnu sredinu, zdravlje i zemljište je sakupio psihološke i fiziološke podatke od oko 500 odraslih osoba koji su pratkikovali shinrin-yoku, a odvojena grupa iz Kjota je objavila istraživanje obavljeno na drugih 500 odraslih osoba. Ove studije su potvrdile da provođenje vremena u šumi može da smanji psihološki stress, simptome depresivnosti i agresivnost, u isto vreme poboljšavajući san i povećavajući nivo energije i osećanja živahnosti. Ove subjektivne procene su u skladu sa objektivnim rezultatima objavljenim u preko 10 studija obavljenih u 24 šume – niži nivoi kortizola i snižen krvni pritisak i puls. Osim toga, studije su pokazale povećanu varijabilnost otkucaja srca, što je dobro jer označava da cirkulatorni system može dobro da odgovori na stress i da otkrije dominantnost “smirujuće” grane nervnog sistema (parasimpatetični nervni system).

Terapija šumom, gustina drveća i cerebralni protok krvi

Istraživanje je svakako pokazalo da se emocije zadovoljstva i sreće pojačavaju sa intenzitetom gustine drveća u odgovarajućim sredinama, čak i u urbanom okruženju. Što je drveće veće i gušće, to je prizor lepši – donekle. Ako je drveće pregusto ako je staza preuska ili zatrpana- scena postaje zlosutnija i pojačava se strah.

Isto tako, stavljanje drveta na zidove može da bude preterano. Japanski istraživači su pronašli pravu meru za drvo na podu i zidovima u unutrašnjem uređenju- između 30 i 40 procenata površine. Ovaj procenat ima najveći nivo relaksacije i povezan je sa sniženim fiziološkim stress markerima (krvni pritisak i brzina pulsa). Ako uzmete i prekrijete ceo zid lamperijom, kao što je bilo modern 70ih godina, stress markeri se mogu povećati!

U mnogim od ovih studija, objektivna merenja su obavljana i u urbanism sredinama, poređenja radi. Ovde su istraživači kontrolisali fizičku aktivnost, doba dana, temperature, prosečan broj sunčanih sati i druge faktore. Drugim rečima, nisu gubili vreme beležeći objektivna merenja u kišovitom i hladnom urbanom okruženju, a posle ih poredili sa sunčanim i toplim okruženjem šume. U jednoj od studija, istraživači su otišli tako daleko da su nabavili instrument koji može da meri moždanu aktivnost. Uređaj nazvan TRSS (time-resolved spectroscopy system) omogućava očitavanje iskorišćenosti kiseonika u mozgu tako što meri refleksiju skoro-infracrvenog svetla na crvena krvna zrnca. Japanski istraživači su otkrili da 20 minuta shinrin-yoku-a (u poređenju sa 20 minuta u urbanom okruženju) menja cerebralni tok krvi na način koji ukazuje na stanje smirenosti. Konkretnije, totalni hemoglobin (iz crvenih krvnih zrnaca) se u perifrontalnom korteksu smanjivao prilikom boravka u okruženju šume. Nivo hemoglobina se drastično povećava u ovoj moždanoj oblasti za vreme očekivanja pretnje (stresa) i nakon perioda intenzivnog mentalnog i fizičkog rada – kao što su rešavanje kompleksnih jednačina, testiranje računara, igranje video igara, naporno fizičko vežbanje. Tako da, u suštini, smanjenje njegovog nivoa označava da je mozak na tajm-autu dok je u šumi. Iako je poznato da sedativi smanjuju aktivnost u ovoj oblasti mozga, oni mogu da imaju negativan uticaj na kogniciju (u sledećem poglavlju se bavimo time kako uticaj prirode zapravo povećava kognitivne sposobnosti).

Hormoni stresa mogu da ugroze imuno sistem; naročito aktivisti sa “prve linije odbrane”, kao što su prirodne ćelije ubice virusa, stradaju od strane hormona stresa. Pošto uranjanje u šumu može da smanji proizvodnju hormona stresa i poboljša raspoloženje, nije iznenađujuće da utiče i na markere jačine imuno sistema.. Qing Li i kolege sa Medicinskog faklteta Nippon su pokazali da uranjanje u šumu (celodnevni izlet ili po nekoliko sati dnevno u periodu od tri dana) može da ima dugotrajan uticaj na imuno markere u poređenju sa gradskim izletima. Konkretno, bilo je  izraženo povećanje u broju ćelija prirodnih ubica virusa, kao i povećanje u njihovoj funkcionalnoj aktivnosti, i povećanje u međućelijskim proteinima protiv raka. Poboljšanja u funkcionisanju imuniteta povezana su sa sniženim hormonima stresa u toku boravka u prirodi. Ništa od ovog nije primećeno u toku ili nakon šetnji po gradu. Kao što je pomenuto, smanjenje stresa je gotovo sigurno povezano sa poboljšanjem imunološke odbrane. Međutim, prirodne hemikalije koje ispušta zimzeleno drveće, poznate pod imenom fitoncidi, su povezane sa poboljšanjem aktivnosti naših ćelija imuno odbrane. Li je merio količinu fitoncida u vazduhu u toku studija i povezao je njen sadržaj sa poboljšanjem u funkcionisanju imuno sistema.

Ovo je interesantno otkriće u kontekstu stogodišnjih izveštaja o uspehu takozvanog šumskog leka u lečenju tuberkuloze. Sredinom i krajem 1800-ih, doktori Peter Detvajler i Herman Bremer su izgradili sanatorijume u nemačkim borovim šumama, kao i Edvard Trudo u Adirondak šumama Njujorka. Svi su izvestili o blegodetima šumskog vazduha; štaviše, nasuprot očekivanjima, rezultati su bili pojačani kad je bilo više vlage u vazduhu. Doktori tog vremena su pretpostavljali da borovi ispuštaju neku vrstu lekovitog isparenja u vazduh, a u modernom obrtu shinrin-yoku izučavanja, postojanje nevidljivog iscelitelja u vazduhu se još jedamput potvrdilo.

Shinrin-yoku je i danas aktuelan; reč je ušla u rečnik japanskog. U ovom trenutku postoje 44 lokacije koje su odobrene kao “baze za terapiju šumom.” To su mesta koja nisu bila samo predmet istraživanja o benefitima za fiziologiju stresa; tim eksperata iz Izvršnog odbora za japansku terapiju šumom se bavi time da se ispoštuiju i drugi kriterijumi pre dodele, kao što su pristupačnost, smeštaj (makar i udaljen), kulturni i istorijski spomenici i mesta za utehu. Mijazaki sa Čiba univerziteta, koji je odigrao ogromnu ulogu u prevođenju shinrin-yoku-a od opskurnog marketinškog koncepta do kredibilne intervencije preventivne medicine, nastavlja da vrši istraživanja i trenutno se bavi ispitivanjem fizioloških efekata provođenja vremena u nekim od većih gradskih parkova Tokija.

Korišćenje biljaka za smanjenje korišćenja lekova protiv bolova

U sred izvođenja svojih fizioloških studija, Ulrih je 1984 objavio ključnu studiju u prestižnom časopisu Science. Sakupljao je podatke iz jedne prigradske bolnice u Pensilvaniji od 1972 do 1981. Tražio je vrlo konkretne podatke – odrasle osobe koje su u ovom vremenskom periodu podvrgnute identičnoj operaciji uklanjanja žuči (holecistektomiji) i jedina veća razlika između pacijenata bila je soba u kojoj su boravili tokom oporavka. Sobe u jednom delu bolnice imale su prozore sa pogledom na mini šumu, dok su one sa druge strane nudile dramatično drugačiji pogled na zid od cigala. Rezultati su bili prilično dramatični: oni koji su imali pogled ka drveću imali su znatno kraće vreme boravka u bolnici i manje postoperativnih pritužbi. Koristili su manje jake analgetičke lekove (aspirin umesto narkotika). I na kraju, medicinske sestre su davale manje negativnih komentara u njihovom medicinskim kartonima – a nije li san svakog pacijenta da izađe iz medicinske ustanove bez reči “težak pacijent” trajno upisanih u svoj karton?

Ulrih, koji je otišao u penziju sa Texas A&M Univerziteta i sada živi u Švedskoj, nedavno je otkrio da su ga sopstvena iskustva pokrenula da ispituje poglede sa bolničkih prozora. Kako je i sam kao tinejdžer morao da provodi duge periode u krevetu zbog problema sa bubrezima, Urlih se seća da mi je pogled na zelenilo bio faktor koji je pomagao njegovo emocionalno stanje. Njegova originalna naučna zapažanja dobila su potvrdu. Na primer, nedavna studija o kardio-plućnim pacijentima (objavljena u časopisu Clinical Rehabilitation 2011) pokazala je da su pacijenti koji su imali neometan pogled na prirodu sami prijavljivali poboljšano zdravlje.

Posle Urlihovog originalnog zapažanja, rađene su i  dodatne studije koje potvrđuju da čak i samo prisustvo cveća i saksijskog bilja u bolničkoj sobi može da napravi razliku. Konketno, kod pacijenata koji su se oporavljali od operacije slepog creva i nasumice smešteni u sobe sa desetinu malih saksijskih biljaka, korišćenje lekova protiv bolova bilo je značajno smanjeno u odnosu na njihove parnjake u sobama bez biljaka; imali su i  niži krvni pritisak i puls, i ocenjivali su svoj nivo bola kao niži. Osim toga, oni sa biljkama u sobama su imali srazmerno veći nivo energije, pozitivnije stavove i niži nivo anksioznosti.

Budući da pogled na prirodu ili nekoliko saksijskih biljaka mogu da utiiču na subjektivna i objektivna merenja stresa, i možda nas čak brže otpuste iz bolnice, deluje verovatno da nam priroda može pomoći da, za početak, uopšte i ne dospemo u bolnicu. Prva indikacija da je to tako bila je u izveštaju arhitekte Ernesta Mura iz 1981. Pilikom proučavanja godišnjih podataka o bolestima u Državnom zatvoru  Južnog Mičigena, primetio je drastičnu razliku u korišćenju zdravstvenih usluga u zavisnosti od lokacije ćelija. Konkretno, oni zatvorenici koji su bili smešteni u ćelijama sa pogledom na zelene pašnjake i šume imali su znatno manje poseta medicinskom odeljenju od onih koju su bili smešeteni u unutrašjem delu i imali poged na unutrašnje betonsko dvorište. Osim toga:

• norveško istraživanje ukazuje na to da posedovanje biljke unutar ili u neposrednoj blizini kancelarije značajno smanjuje rizik od bolovanja. Studija iz 2010. god sa Tehnološkog univerziteta iz Sidneja, Australija, pokazala je da su nivoi ljutnje, anksioznosti, depresivne misli i umor  svi smanjeni u periodu od tri meseca i to ne za malo – ovi parametri su bili smanjeni i do 40%, dok se stress smanjivao i do 50%. Sa druge strane, oni koji nisu imali amortizer stresa u vidu vidljive biljke pokazali su povećanje nivoa stresa preko 20% u toku studije.

•  Postavljanje biljaka u sklopu bolničkog odeljenja radiologije smanjilo je kratkotrajna bolovanja za 60%.

• Istraživanje objavljeno 2008 u časopisu Journal of the Japanese Society for Horticultural Science  pokazalo je da je ozelenjavanje odabranih srednjoškolskih učionica saksijskim biljem u toku probnog četvoromesečnog perioda značajno smanjilo posete doktoru u poređenju sa učenicima istog uzrasta u čijim učionicama nije bilo vidljivih biljaka.

Ovaj odlomak iz knjige Vaš mozak na prirodi Eve Selhab i Alana Logana, Wiley, 2012.