Napisao: Dragoslav Krsmanović

Jedan od najpoznatijih filosofskih citata je i onaj od irskog filosofa  Georgea Berkeleya koji je rekao, “To be is to be perceived”, odnosno  “If a tree fell in the forest and there was no one there to hear it, does it make a sound?”  

Dakle  ako drvo padne a niko to ne opazi, ne da nema zvuka, već  i samo drvo ne postoji , želeći da kaže kako ništa ne postoji izvan našeg uma i njegovih ideja.

“Šuma Peva” nastoji da drveće itekako postoji i  bude primećeno. I bukvalno i figurativno, baš kao i junak priče koja sledi.

Živeo jednom neki starac koji  je imao zanimljiv odnos s drvećem. Često bi pričao s njima ili bi im čitao. Živeo je sam, duboko u šumi. Sve što je imao bila je odeća koju je nosio, par knjiga i jedna činija. Živeo je od hrane koju bi mu davali stanovnici okolnih sela u koja bi išao obično predveče.

Tako se jedne večeri kasno vratio iz sela i nije mogao da čita drveću kao što je imao običaj, te leže da spava. Međutim, tek što je sklopio oči, ču drvo kako mu govori:

 “Starče, zar nam nećeš čitati večeras?”

Starina  mu tužno odgovori, “Poštovani, nemam ništa, čak ni lampu. Kako da vam čitam u mraku?”

Nežno i s ljubavlju, drvo mu reče,”Samo pogledaj u ovaj otvor na mom stablu i naći ćeš nešto  za tebe.”

Starac  tek tada primeti otvor u stablu i proviri unutra. Ugledao je lampu i kutiju šibica. Upali je te poče čitati naglas. Drveće je bilo zadovoljno.

(Nažalost, to drvo, staro više od 200 godina,  je posečeno 2009. godine  – pr.a.)

Kasnije tokom života, starac se nastani u blizini neke napuštene bogomolje koja je bila okružena gustim drvećem. Nikom nije dozvoljavao da im lomi grane ili kida lišće, jer ih je smatrao svesnim bićima.

Jednom prilikom zamolio je nekog mladića da priveže naviše opuštenu granu obližnjeg drveta, jer je zaklanjala pogled gostima koji bi dolazili da slušaju njegove priče. Međutim, kada je mladić počeo da privezuje granu kako bi omogućio bolji pogled na starca, starina je osetio oštar bol u predelu grudnog koša, kao pred srčani udar. Grana je istog trenutka bila odvezana a bol je momentalno prestala.

Sutradan je neko seosko momče došlo u posetu starcu koji se tog dana činio vrlo tužnim. Telo tog momka je sijalo neobičnom sjajem. Starini se učini da mu je to momče odnekud poznato. Iznenada, momak zaplaka i kroz suze ga upita,”O starino! Kako si mogao da me vežeš? Nisi ti ovde da bi vezivao duše, već da ih oslobađaš.” Starac tada shvati da upravo gleda u ono drvo čiju je granu rekao da privežu ali u telu pridošlog mladića te se najiskrenije izvini i zamoli za oproštaj.

Mnogo kasnije u knjizi koju je objavio jedan od njegovih redovnih slušalaca, nalazimo sledeću priču:

Pokazujući ka drveću koje ih je okruživalo, starac  reče, “ako imate bilo kakvu muku, ne klonite. Idite i recite to drveću. Ona su čudesna. Ako ih zagrlite i  poverite im se, ono će vas saslušati i pomoći. Nema toga što vam neće uslišiti.”

Zatim je nastavio:”Poslušajte šta ću vam ispričati. Jednom prilikom je neki mladić otišao u šumu, ne bi li našao unutarnji mir. Mada je bio iz dobrostojeće porodice, odrastao u udobnosti, bio je nezadovoljan, te pođe u šumu da tamo živi sam. Nije imao ništa.

Jednog zimskog jutra se probudi drhteći od zime. Pošto u šumi nije bilo drugog zaklona, naiđe na  šuplje stablo te se uvuče se u njega. Nakon nekog vremena, ču glas koji kao da  je dopirao iz drveta ispred onog u kome se on nalazio.

Glas se obraćao drvetu u kojem je mladić našao zaklon, ‘Pogledaj samo ovu dobru dušu koja  je prihvatila tvoje utočište. Podaj mu dar.’

‘Zašto mu ti ne daš TVOJ dar?’ odgovorilo je šuplje drvo pitanjem.

Zatim je s drveta iz kojeg je dopreo glas, sletelo jato ptica među kojem je mladić ugledao nešto zaista neviđeno, čudesno…’

Starac nije imenovao osobu koja je zahvaljujući drvetu bila darovana tom vizijom, ali se kasnije saznalo da je to bio - on sam.